I ja tebe

Rodila sam te sa rukama. očima i prvim plačem,  iskonski spremna da tebe spremam za život. Donela sam te da budeš moja radost i moje ostvarenje , da ispunimo dužnost daru života, da budeš deo ovoga živahnog   sveta, njegove skrivene  istorije . Donela te da  doneseš svoje boje i svoj vetar, da sijaš  i daješ, da uzimaš  i da menjaš.

Negde smo odsvirali drugačiju polunotu ti i ja, svet i mi, i negde se uobičajeno pripadanje i tok preusmerio. I  Glasa nije bilo kad je trebao da te oglasi . Nisam ja ni primetila da ga nema, drugi su me probudili na to. Tvoje su oči uvek bile  na putu ka mojim očima i meni je to bilo dovoljno. Ali kako si rastao našli smo se na putu na kome te ja tražim, sličnog ostalima, a ti lomnim brzim nogama nogama ideš nekim stazama gde nikoga nema, preteškim za moja stopala i ne osvrćeš se. Dugo  smo tražili  jedno drugo, udarajući u prepreke, ti i ja, telo mog tela, ljubav moje ljubavi.

I dok su se drugi , sve i najbliži, odmicali od nas, dok su njihovi pogledi odlazili, njihove ruke povlačile, njihovi glasovi nestajali za nas, njihov šapat postajao naš veliki Zid,  ostali smo ti i ja sami u lavirintu tvojih poimanja. Ja uvek  tu, pored tebe, ali bez šifrarnika -onog koji se morao roditi u meni za tebe sa tobom. Ti u svom iskazivanju kroz kretanje i tišinu, ja  kao paukova mreža u hvatanju tvojih iskaza.  Ja majka tvoga maternjeg jezika koji ne razumem.. Ali ti si rodjenjem moj svetionik. I  ja samo za tom svetlosti žudim i za njom se krećem.

I sve su nam hridine kraj kojih smo nailazili sekle ruke i pogled i srce . Nicale su te hridi,  kao da ih neko sadi, kao da su nečiji ozbiljan posao, sve gušće i sve oštrije. A mi – najusamlji. Ti nesvestan, premali za manevar, a ja presvesna, stalno budna i preplavljena utiscima, mahnita plivačica. Pa sam žmurila. Pa se pravila da to nije istina, da je tvoja tišina moja uobrazilja. Pa tvrdila da je Svet divno mesto i da ću se probuditi ujutru i da ćemo biti samo neupadljivi deo gomile, koja brine slažu i se pantalone sa majicom danas. Pa te grlila da zagrljajem istopim tvoje zidove, grlila te koliko se rukama  može grliti i davati.

A Svet se potrudio da nam se predstavi svim bojama svog naličja. Da nam pokaže koliko je uskogrud, koliko sposoban za povredjivanje, koliko smo beznačajni u svom postojanju.    Nisam ni znala koliko ljudi mogu povrediti malo dete. Izolovati, gurnuti, fizički povrediti, izvrgnuti podsmehu. Koliko je moguće malo dete marginalizovati, odbaciti, izmanipulisati. Stvoriti licemernu zavesu iza koje sam ja gledala na tvoju poziciju na šahovskoj tabli i to kako te iznova jedu kad god te ja u svojoj iluziji na nju vratim. Zidala sam svojim grehom tvoju tamnicu . Ja koja sam te najviše volela. Tamnicu za tebe , sa sebe za svog drugog sina, legalnog putnika na slepom brodu.

Danas smo veliki, ti i ja. Gledamo se u oči, merimo snagu i merimo ljubav i pokrete . Danas se smeješ. Reči ti nisu uvek čiste i nemaju uvek meni razumljiv tok , ali te uvek razumem na kraju rečenice.Tražim da mi objasniš i to se uvek desi.  Danas me grliš bez zadrške i tražiš moju pomoć rečima. Danas si moj naglas najlepši dečak i naglas moj najveći ponos. Ti si moj Učitelj i oličenje Istine. Najlepši cvet svakoga mog ulaganja. Razlog da opet verujem i razlog da se ne bavim osvrtanjem.

Danas se borim za to da dobijem sve. Od tebe i od drugih. Danas, ako te odbace, ja se podsmehnem njihovoj slabosti. A mi nastavimo dalje krčeći prašumu. Imam  mač kojim sečem prepreke. Moj mač je tvoj osmeh, tvoja reč i tvoj pogled.

Na životnom kantaru znam da smo ti i ja  dobili Premiju. Da možemo dalje. Da naš tunel ima svetlost na drugom kraju. Znam da je moglo biti i drugačije i da nam je Oz dao naročit poklon,paket aranžman:  i srce i mozak i hrabrost  i sposobnost  da iskoristimo taj poklon  i vinemo se visoko. Znam da smo srećnici i svaki dan se zahvaljujem tako  što ti ne dam da se vratiš niti jedan korak unazad i što te  teram još korak napred svaki dan .

Ti i ja. Ti, Krotitelj i ja tvoja privilegovana Mati. Ispod Neba, na Klizalištu. Uživaci ljubavi. Nasmejani večni ratnici. Dugini drugari. Vešti izbegavači iluzija.Privilegovani. Ovom pričom se opraštamo od jednog puta i krećemo na drugi. Iskusno. Opremljeni. I spremni na pobedu.

Ova priča je namenjena  Sličnima. Priča je za Uplašene. Za one koji se pitaju zašto im je ta Sudbina. Ovo je priča o Ljubavi i njenim nagradama. O promenama, o iznenadjenjima. O drugom pogledu na svet.

 

Advertisements

LUX IN ANIMA

Najlakše je kriviti. Postoji milion shema u kojima je sve crno i belo. Za premlade, preslepe, sitne prevarante. Jin i Jang uvek čine taj ispravni, simetrično podeljeni krug istine, koja uvek ima dva oka za gledanje.
Stojim pred svojim životom.Imam dovoljno godina i onaj bunar iskustva u umu koji mi dozvoljava da predviđam budućnost i da mi je ogledalo uvek lepo i da znam da će uvek biti kako treba da bude. Da je bol, vrtlozi i smušenost cena čistog pogleda.Imam privilegiju da postajem verujuća i da umem da čekam sled posledica. Da sačekam pogled koji se vidi iza okuke.
Poklanjam ti ovu istinu.
Zahvalna sam životu za iskušenja i sve ljubavi koje su proistekle iz iskustava. Bolelo je, nisam znala gde idem, nisam postojala na trenutke samlevena težinom dešavanja. Susretala sam se noževima koji cepaju srce i svim nesavršenostima, neistinama, lošim procenama svojim i tuđim, patnjom svojom i onih koje volim. Bol onih koje volim je najteža. Tebi?
Nekako nisam poklekla, nešto me je prenosilo u sledeći dan i vraćalo mi osmeh. Nemam zasluge za ishode, samo zahvalnost da mi je poklonjeno da uđem u sledeći dan. Ljubav mi je data. Ne znam kako sam je zaslužila ni kako sam uspela da shvatim. Smatram se privilegovanom.
Dok sam se ljutila, plakala i smišljala osvete, ta ista ljubav me je uvela u drugačije poimanje. Uhvatila sam u letu tu priliku, slabašna da se nosim sa preteškim osećanjima.
Ne mogu ubediti tuđe oči da vide. Mogu ponuditi svoj mir rođen iz nemira. Svoju zahvalnost za dobijeno. Svoju sposobnost da vidim poklone života. Nežnost i naklonost, potrebu da umirujem talase, da prepoznam greške.
Kad zagrlim dajem saosećanje. Tražim rešenje. Ugodno sam oslobođena sujete.
Znam da sam se ogrešila u kompromisima. Zato i nemam prava na osude.
Hodam svojom obalom kraj mora, ogromnog. Taj beskraj me čini mirnom. Nisam naučena na posvećenost apstraktnom, samo onom što ja mogu da osetim i dodirnem. Spoznala sam svoju malenost. Ima ona divna poezija: „Smanji se , budi mali kao što je svaki početak mali i nemoj da se rađaš ako znaš da će ti ruke biti zle. Zamisli kako od varnica nastaju požari, kako od kapi poteku reke. Kako od reči nastaju knjige. Budi mali i seti se, postoje veće zvezde od Sunca koje ti daje sve što imaš. Smanji se i prestani sa gradacijom-….“ Ima još a ja se ne sećam, uh. Javi ako znaš, čeznem, lepo je. Prečica.
Imam posla Svete. Dve male duše koje trebaju biti snažne za izazove. Tu snagu ja pravim, kakav ozbiljan zadatak. Potrebe moje kože su manje važne od onoga što njima treba i tu ja nemam šta da odlučujem, to se podrazumeva mojoj duši, ne biram.
Bosa mi stopala na zemlji prepunoj loših stvari. Spoznajem i pravim im štitove dok ne dođe vreme da se otisnu, daće mi znak. Imam privilegiju da mogu štititi one koje su mene štitili,dok ih ima.
Bosa mi stopala na zemlji koja ima toliko lepog da ponudi. Istina stvorene kroz vekove i danas. Učim, da znam. Učim da ne previdim. Učim da me svetlost lepote uvek inspiriše. Lepote je onoliko.
O, neka lepota spusti ograde da uđe u moje oko. Znaću šta ću sa njom.

Pesma leglu

Rodila sam dva sina.
Jednog koji ima sve odgovore i jednog koji mora da se bori za svoje duševno postajanje.
Jednog pred kojim grešim i stalno se pravdam.
Drugog za kog sam izvukla sve svoje slabosti i sva svoja oružja.
Dva mala učitelja. Dve inspirativne lepote.
Da ti kažem, samopitalice-da ih nije, bila bih fleka u dezenu. Jer ih ima, ja sam ozbiljan dezen.
I da ti kažem samopitalice-briga me kako ih norme imenuju. Ja sam rodila dve zračeće lopte, dva odlična dečaka, dva najbolja majstora igre.
Moram da ih upoznam sa svim lepim na ovom svetu. Da budu ozbiljni ratnici, da budu ozbiljne životne arhitekte. Da budu dva duhovita, snažna mudraca, koja znaju sve o ljubavi i oružju.
Vidi ti te osmehe i ta stopala. Vidi ti ta savršenstva uma i osmeha. Viti ti te mudrosti u malim bićima, te ozbijne učitelje, te snažne ratnike.
Danas moje euforije plešu u ritmu stvrnih uvida. Danas je mali rođendan mojih sreća, mojih istina, mojih inspiracija i mojih snažnih i za njih ispravnih delovanja.
Odličan dan. Beležim ga, jer će doći i oni drugi talasi. Oni kad nemam dah , kad se bojim,pitam, vičem, grešim, a oni samnom.
Ja sam ona suština koja čini njihova buduća poimanja. Danas prepoznajem svoju odgovornost. Danas ih beležim u zemlju da ne zaboravim važnost svojih odluka i pre svega shvatanja onoga što se dešava.
Prostirem se preko naših života kao veliki štit i pišem ovu istinsku mudrost. Dajem vam ovu ljubav, koju sam privilegovano osetila noćas. Neka se ugradi u vaše temelje i uvek bude u svakoj mojoj odluci.
Tkam u vas sve poklonjene mudrosti krvi onih pre vas, koje vam pripadaju. Samo to je moj zadatak na ovoj Zemlji. Primite plamen i nosite dalje Svetlost, dragi ptići. Pravimo savršene krugove.

Car Dušan

Kada je mom ocu komadić krvi u mozgu izmenio poimanje, kada je video ono što ne vide drugi i bio u nemiru koji su podrazumevali kao opasnu i kada me je preplavio njegov strah-oči mog dragog Oca koje su plovile izvan izravnog pogleda ka nekom ćošku u koji ni ja nisam mogla da prodrem-preplavila me je prva istinska tuga u mom životu. Ta nemoć-pred protokolima, pred lečenjima kojima sam morala da ga pustim, njegove drage ruke. U to nečovečno, surovo kroćenje njegovog nemira. Ja, kojoj je ljudsko telo posao svaki dan. Grešna.
Vezali su ga. Ismevali njegova lutanja. Plašili se njegovog nemira, da im ne oduzme rutinski dan.
Pa su ga pustili kući kao neukrotivog. Kao nekoga o kome njegova porodica treba da brine u njegovom ovozemaljksom finalu.
Moj se otac, kako je stigao u svoj dom probudio. Jednako mudar kao i pre lutanja. Sve prepoznao, smejao se, palio vatru, čistio ribu. Imao razumevanje. Davao savete. Svoj strah stavio pod pazuh da se iz njega izlegne olakšanje i odgovori.
Čovek je hodao svojom baštom. On voli. I pored prestrojavanja ćelija njegovog tela, postoji čitav u svojoj toplini. Svojim artritičnim rukama drži moje i gleda me najtoplijim pogledom. Svoju unezverenu ženu umiruje i pušta da ga čuva, jer joj dotle stiže poimanje. Brine. O mojim sinovima, o bratu i njegovom sinu. O meni brine.
Njegova krv u meni je mudra. Suze koje plačem su suze poštovanja. Najdubljeg.
Tata je Učitelj. Čitavog života učio je male duše, davao im se i oni su ga ne prepoznajući zašto voleli. Čiste duše znaju istinu i kad je ne tumače. Okružili su ga bezrezevno njegovi prijatelji i tu su za njega i njegove korake.
Imam želju da se poklonim ovom čarobnom čoveku, dok je samnom. Da mu kažem: tata , kakav si ti car, kakav si ti vodič, kakav si ti jedan idealan tata. Slavimo ovu ljubav koju si nam poklonio dragi čoveče sa Nebom u svom biću. Idemo dalje,čvrsti nam koraci.
Moje ruke su tvoje ruke i moja je ljubav sa tobom i hvala ti što je osećam. Ta ljubav ima snagu najsnažnijih talasa i najsnažnijeg vetra. U ovom sitničavom životu, stojimo definisani pravim vrednostima,presnažni.
Najdraži. Hoću da znaš da si se u celini prikazao u meni i da nastavljam da nosim tvoju sjajnu svetlost.Nosim je čoveče, evo je, dodirljiva i stvarno mudra. Hvala, odjednom sam od onih ratnika koji pobeđuju ne povređujući druge.
Care. Svetlosti. Pretku. Put ti je svetao. Budi srećan i prihvati Mir kao svoje pravo.

Ispod zastava

K vragu sa ovim umom koji traži da se dobro udaljiš, odživiš nekoliko života, umoriš telo i tek onda vidiš ono što je po sebi jasnije od horizonta. Samo je tebi, jedinom od svih, sve obojeno drugačije od istine. Dok oko tebe plešu svedoci sveznalice, jesam li ti rekao persone, mudre majčine oči, prijateljska upozorenja, stojiš iza zavese nekog podugačkog vremena, gledaš tu predstavu u kojoj si i pitaš se gde ti je bila pamet?!
Ne mogu da verujem da je istina koju sam ja živela bila toliko daleka od onoga što se stvarno dešavalo.
Nisam dobro shvatala koncept ružičastih naočara. Sivih, zelenih kakvih god.Do malopre. Poput narkotičkog nameta, boja tvog ubeđenja određuje čitavo viđenje života. Onoga što si, onoga što očekuješ od drugih i onoga što misliš da mora biti.I kada se izmestiš u prostor sa drugim osvetljenjem,od svetla zavisna boja zapleše na drugom talasu -stvari postaju šarene. Odvojene jedne od drugih. Drugačije. Kao da ih nikada pre nisi videla.
I dok osećaš da ti listove formira kilometraža, dok ti lice od sunca i vazduha napolju postaje preborano-čistom dušom počneš da se rasmejavaš nad samom sobom.
Pa , ćao magare moje drago! Pa, kako je živeti sto godina naopačke? Šta kažeš lepotice, čiji je to bio izbor?

Pitam se šta to kroji tu zastavu moga života pod kojim marširam? Ko mi piše himnu? Ko je taj reditelj po čijem scenariju ja živim? Dok šetam pod nebom uobičajene boje, nogama na zemlji i licem u suncuk još se dvoumim da li da dam prednost sudbini ili frojdijanskom receptu o nasleđenim obrascima. Čista i laka zabava, kao da nije bilo teskobe.
Margarete u pozadini.Njišu se.
Svakako ne bih menjala euforični trenutak ove spoznaje. Odavno nisam zbog euforije iznutra prekinula sve, podigla ruke, pljeskala i samo uživala u duhovitosti svojih zabluda. Nema promašaja. Samo zbirka akutnih slepila koji su uzimali komadine od preostalog mi vremena.
I odjednom svuda nailazem na znake, čitam čitave rečenice koje mi poručuju neživii i živi, situacije. Horde istinogovorivih koje čujem, jasno. Nailazim na istine u najrazličitijim oblicima koje me otvaraju da skoro svetlim. Kao da sam se pretvorila u živo čulo.
Ta gde ste bile istinice ljubive i koji su vas nevidi skrivali od mene?
Istine mi gode, imam osećaj otvorenog prostora u grudima koji je pun reskog vazduha, poput jutra. Drugačije hodam, čujem muziku koja mi udara ritam. Imam nakit na rukama i nogama čiji me zvuk uveseljava. Teško da ću ga se ikada odreći.
U sobi gde sad živim svetlo je. Nemam strah, nemam premor. Nemam slepilo. Imam dah. Nemam tupost. Ne puštam vreme,neobeleženo,da prođe. Imam spektar osećaja koji žele da se smeju i publiku svojih očekivanja sklonu lakim komadima. Imam ozbiljne vizije koje se kreću spretno, umeju da slušaju i imaju mudro oko.Vremenska traka u kojoj trčim ovu trku nije jedina.
Ovaj krug ovako. Za sledeći, stavljam perjani šal i u ritmu potpetica, ba-bap-pa-pam….
Pa sledeći….

Frejm 2

Znaš li da je strah od gubitka podloge jedini strah sa kojim smo rođeni?
Strah uvek ima istu anatomiju lica. Novorođenče i starca u strahu razlikuju samo bore-sazreli nervi i osećanjima kroz vreme oblikovani mišići.
Valjda hodamo da bi uvek imali tlo pod nogama. Ne letimo da bi uvek imali tlo pod nogama.
Jeli moguće da je strah u osnovi našeg opstanka i evolucije?
Šta bi se desilo kad bih ja stala nasred livade naga, otvorena kao tek rođena,zatvorenih očiju? Da se oslonim na Zemlju pod sobom i pustim tišinu, prostor i hladan vazduh među čvrsto uklopljene kutije moje duše. Da ta tišina , vazduh i prostor otope cement između tih kutija i one se razlabave, odvoje i otvore……
Te kutije imaju moja iskustva, osećanja, ljubavi i nemire, nemare i greške, zaborave i bol. One su pune mojih strahova iz kojih sam tražila oslonce i koje su vredni neimari moje svesti pritvorili kao svedoke slabosti.
To bi bio niz malih eksplozija u kojima bih nestala.
Možda bi postala voda koju bi podelile Zemlja i Vazduh.
Možda bi mi ostao oblik bez bora da budem sasvim providna među onim što je bio moj svet.
Moje veliko telo svakako nebi preživelo.
Da li bih mogla voleti? Da li bih bila bezazlena? ? Gladna? Da li bih imala potrebu za dodirom? Ili bih bila slična ptici ili lavici, samo biće instinkta.
Jesu li mi moje kutije teret ovozemaljskog ili armatura moga postojanja?
I šta uopšte da želim da promenim dok gledam svoje telo i oči niz ogledalo?
Zamišljam svoje kutije. Nesavršenu pešadiju moje duše. Vredno umnožavanje njihovog broja u telu koje im godinama postaje malo i mora da se menja. Ja to zovem starenjem, a to je stvaranje u stvari.
To sam što jesam, nepromenljiva u vremenu, u prostoru, drugačija samo u želji koja ne zna šta bi htela. Najbolja od datog materijala, savršena pokretna figura koja je delo Kolovođe sa vrha sopstvene glave. Nema šta tu da se preispituje a da se ne zavrtiš za besmislom kao za repom.
Čitavo ovo pretraživanje ima svrhu da se izbegne gušeći Nemir koji izazivaju neki događaji i neki ljudi. Ja sa tim Nemirom ne mogu, vuče me po zemlji i neda mi da dišem, ne umem da ga rešim a znam da bežanjem samo odlažem njegov još jači udar.
I gledam se u ogledalo. I prihvatam sve ono što vidim i ono što ne vidim a znam da je unutra. I stavljam pred svoje oči sve što su moja krv,ljubav i život i prihvatam sve kako jeste i volim kakvo jeste. Nije važno što bih ja da trčimo ničim sputani niz vetar i da je uvek dobro,da smo nevidljivi, da ničemu ne moramo da se prilagođavamo i da nikome ne smetamo. Da uvek imamo osećaj pripadanja, postojanja i pobede.
Ali vidljiva sam. Sebi i drugima. Odavno živim ali tek učim da istina nije u tuđim nego samo u mojim očima.

Buđenje kornjača

Osećam optimizam. Prepoznajem odjednom radosne vesti u moru besmislenih, senzacionalističkih, zastrašujućih. Osećam kako dobri, poput misionara postaju vidljivi, njihove kretnje manje liče na autistične vapaje u moru zastrašujućih draži. Kao da pristižu gledaoci odličnog filma koji se prikazuje dugo u praznoj dvorani i popunjavaju mesta. I osećam da se nadam da će uzbuđenje u gledalištu da se širi.

Nisam ni znala da sam tužna. Nisam prepoznala da trošim dane svog vremenom ograničenog života na prazne hodove, ne zato što jurim za nametom obaveza, nego zato što ništa ne očekujem.

Zastanem. Ja ne verujem ničemu.

Zastanem. Ja ne očekujem ništa.  Ostavljam svoje želje da plešu u mojoj mašti i da imaju svoju predstavu iza zatvorenih očiju, tamo ostaju neviđene radnicima Ostvarenja.

Povukla sam iz realnosti sve radosti. Povlačim već godinama reči kojima se izražavam i ustupam mesto konvencionalnim klimoglavima i gledanju-neviđenju.

Ehej. Otvaram šake i prebrajavam svoju gomilicu važnosti. Imam zbirku najdragocenijih dragocenosti koje preodavno više ne čuvam. Ne pravim više kolače za obične večeri. Ne volim naglas. Živim po supermarketima i koristim samo pakovanja široke potrošnje. Odustajem od pijaca. Na nogama su mi tegovi bezvoljnosti. Cepaju mi cipele. Nemam druge.

Nisam znala da sam odustala. Nisam prepoznala da sam život pretvorila u odlaganje za sutra ili dogodine. Nisam ni primetila da snove ostavljam u snovima i da više ne prepoznajem šta je moja želja.

Nisam prepoznala da više ne verujem u ljubav. Nisam prepoznala da se više nizašta ne borim.

Svaki dan je mali za sve ono što se dešava. Veliki broj koraka, veliki broj pokreta, velika izvršenja. Efikasno. Svrsishodno. Poželjno. Prihvatljivo. Uvažavajuće. Nepretenciozno. Korektno. Čisto.

Pitaj me kako izgledam. Pitaj me šta hoću. Pitaj me šta sam dala onima koje volim najviše i koje sam nosila i hranim pod srcem. Pitaj me koja mi muzika svira dok živim. Pitaj me kake tragove ostavljam hodajući.

Ne sećam se. Ja ne znam kome je pripalo sećanje na moje minute.

Ja sam zaboravila da primetim svoj život. Zamisli.

Ali imam neka osećanja neko vreme unazad. Primećujem male radosne vesnike  koje detinje znatiželjno vire iza prljavih zavesa svakodnevice. Osećam kako moji prsti izgaraju  željom da pričaju. Sjaj u oku osećam da traži frejmove koji flertuju sa inspiracijom i pale je.

Verujem da svaka zavera ima rupu kroz koju može proći neka Modesti Blejz da spasi svet.

Verujem da je znanje moćno.

Ne pitam se uopšte kako to odjednom osećam. Pomeram se u ovoj traci svetlosti i trudim se da me svetlost takne svuda. Uživam kako se već uživa na zimskom suncu, zrak po zrak, prvo kratkog iznenađenog daha a onda nasmejano i sa mirom. Osećam kako mi se mala snaga pretvara u veću.

Dobro jutro. Ja volim svoje sinove. Najviše na svetu. Volim Debisijevu Arabesku i kako Najdžel Kenedi svira Baha.Volim kafu, cimet i narandže. Vlasnica sam par grama smisla.